Biblioteka spaljenih knjiga
Vilhelm Rajh
Funkcija orgazma
A-Š Delo
Beograd, 1988.
str.144
Tehničke pojedinosti koje podrobnije ..
str. 145
Naučio sam kako da prevaziđem strah od bolesnikovog ponašanja i otkrio svet o kome nisam ni sanjao. S one strane neurotskih mehanizama, iza svih opasnih, grotesknih, iracionalnih podsticaja i uobrazilja, otkrio sam delić jednostavne, stvarne, dostojanstvene prirode. Otkrio sam ga u svakom bolesniku koji bi mi dozvolio da prodrem dovoljn oduboko; ta činjnica mi je ulila hrabrost. Bolesnicima samm omogućavao veću slobodu delovanja i nisam se razaočarao. Istine radi, valja reći da je bilo i opsasnih situacija. S druge strane, značajno je istaći da tokom duge i raznolike praksenisam imao ni jedan slučaj samoubistva. Pojavu samoubistava tokom psihoanalitičkog lečenja shvatio sam znatno kasnije: bolesnici se odlučuju na samoubistvo u trenutku kada njihova uznemirena seksualna energija ne uspeva da pronađe odgovarajući put ka pražnjenju. Strah od zlih koji vlada čitavim svetom ozbiljno ometa rad psihoanalitičkog terapeuta. On kao zauvek datu činjenicu preuzima stav o apsolutnoj suprostavljenosti prirode (nagona, seksualnosti) i kulture (morala, rada, dužnosti) i zaključije da je "iživljavanje podsticaja" u suprostnosti sa izlečenjem. Naučio sam i da svladam sopstveni strah od tih podsticaja. Došao sam do uverenja da podsticaji usmereni protiv društva koji ispunjavaju nesvesno predstavljau zlo i opsanost samo ukoliko je onemogućeno pražnjenje energije korz prirodnu ljubav.
Tri su osnovna patološka izlaza u slučaju onemogućenog pražnjenja: razuzdana, samorazarajuća impulsivnost (odavanje poroku, alkoholizam, zločin kao posledica osećanja krivice, psihopatska imulsiovnost, seksualna ubistva, silovanje dece itd.); karakterna neuroza uz potisnute nagone (prisilna neuroza, konverzivna histerija); i funkcionalna psihoza (šizofrenija, melanholija, manično-depresivna oboljenja); a da ne pominjemo neurotske mehanizme koji vladaju politikom, ratom, bračnim životom, obrazovanje itd, i koji za posledicu imaju široko rasprostranjeno genitalnu osujećenost.
Sa sticanjem sposobnosti potpunog genitalnog prepuštanja, celokupno boloesnikovo biće doživljava brui i korenitu promenu koju, u početku, nisam bio u stanju da shvatim. Gotovo da je nezamilivo da uporni neurostki proces dozvoljava da dođe do tako iznenadne promene: ne samo da nestaju simptomi neurostkog straha već se menja i celokupna ličnost. Nestanak simptoma se može objasniti na temelju povlačenja seksualne energije koja je simptomima služila kao hrana. S druge starne, genitalni karakter se, po svojoj prilici, ponaša po drugačijim, još uvek neotkrivenim zakonima. Pomenuću nekoiko primera.
Bolesnik spontano počinje moralne stavove okoline da oseća kao nešto tuđe i nastrano. ma kako kruto donedavno branio princip predbračne čednosti, bolesnik takav zahtev sda oseća kao smešan i nepotreban; gubi svaki dodir s njim i jednostavno ga zanemaruje.
Kada je u pitanju posao, reakcije se također vidno menjaju. Ukoliko je prethodno radio mehančki, bez unutrašnje vezanosti za posao, ukoliko je rad promatrao kao nužno zlo koje se podnosi bez mnogo roptanja, sada počinje da vodi računa o razlici između pojedinih zanimanja. Ukoliko zbog neurotskog poremećaja nije bio zaposlen, počinje da oseća snažnu potrebu za poslom u koji bi ugradio sopstveni životni interes. U takvim slučajevima, cvetaju zanimanja koja omogućavaju ličnu inicijativu i požrtvovanje. Ukoliko je, nasuprot tome, u pitanj umehanički posao,odnosno činovničko ili trgovačko zanimanje, izvesno je da će se pretvoriti u nepodnosšljiv teret. Tada se javlaju teškoće koje je veoma teško prevazići; svet, naime, nije stvoren tako da podstiče zanimanje za rad. Nastavnik koji, iako slobodouman, nije posebno kritikovao postojeći obrazovni sistem, sada će postupa prem adeci početi da snmatra nehumanim i olnim. Ukratko, stepen unošenja nagonskih sila u posao razlikujes e od slučaja do slučaja, u zavisnosti od vrste posla i društvenih uslova. naziru se dve osnovne težnje: rastuća predanost bilo kakvoj društvenoj delatnosti i oštar protest organizma protiv praznog, mehaničkog rada.
Kod ostalih slučajeva, uspostavljanje genitalnog zadovoljstva vodilo je potpunom prekidu svakog rada. Time je, naizgled, potvrđena rasprostranjena sumna da su seksualnost i rad međusobno suprostavljene pojave. Zadržimo li se podrobnije na problemu, videćemo da stvari ne stoje tako loše. Pokazalo se da s eradi o bolesnicima koji su radili vođeni prisilnim osećanjem dužnosti koje je u oštroj suprotnosti s anjihovim željama. Te želje, kojih su se odrekli, nisu uperene protiv društva; naprotiv. Čovek kome bi, na primer, po njegovom sopstvenom osećanju najviše odgovaralo da radi kao slobodni pisac zaposlen je kao sudski pisar i, stoga, prisiljen da svim snagama obuzdava unutrašnju pobunu i potiskuje zdrave podsticaje. Na taj način sam otkrio značajno pravilo da celokupan sadržaj nesvesnog nije uperen protiv društva; naprotiv, pojedina visoko vrednovana i kulturno značajna obeležja i podsticaji motaju ponekad biti potisnuti iz obzira prema materijalnom opstanku. S druge strane, brojne delatnosti usmerene protiv društva to isto društvo visoko ceni i uvažava. U vezi sa tim, vrlo j eteško lečiti studente teologije: kod njih he uvek prisutan ozbiljan sukob između seksulanosti i zanimanja kojim s ebave. Stoga sam doneo odluku da sveštena lica ne primam na lečenje.
U oblasti seksulanog također dolazi do upadljivih promena. Bolesnici koji su, do sticanja orgastičke moći, bez ustezanja odlazili prostitutkama, sada osećaju da za to više nisu sposobni. Žene koje su prethodno strpljivo podnosile život sa muškarcem koga ne vole, koje su polni čin trpele kao "bračnu dužnost", gube sposobost za takav dalji život; jednostavno, dižu ruke od svega. Šta o tome mogao da kažem? Takvo ponašanje daleko odstupa od uvreženih shvatanja kao što je stav da supruga, po prirodi stvari, mora svom suprugu da pruža seksualno uadovoljstvo sve dok brak zvanično traje; bez obzira da li ona to želi, bez obzira da li ga voli, bez obzira da li je ona uzbuđena. Okena laži u svetu u kome živimo neizmerno je dubok !
Velike neugodnosti mom zvaničnom položaju bi, na primer, pričinjavala žena koja, oslobođena neurotskih mehanizama, o dživota otvoreno zatraži zadovoljenje potrebe za ljubavlju, ne usrežući se pred normama zvaničnog morala. Nakon nekoliko stidljivih pokušaja, više s enisam usuđivao da na seminaru ili pred psihoanalitičkim društvom iznosim takve činjenice. Dočekala bi me prazna primedba da bolesnici namećem sopstvene stavove. Izložio bih se zlobnim primedbama zasnovanim na moralističkim i autroritarnim predrasudama mojih protiivnika. Beskoristan bi bio svaki moj pokušaj da neugodni utisak ublažim iznoseći činjenice koje u većoj meri odgovaraju zvaničnom moralu. Neke od bolesnica koje sam lečio, na primer, imale su običaj da, bez obzira na bračno stanje, odlaze u postelju sa svakim dostupnim muškarcem. Nakon podvrgavanja orgaznoterapiji, prestajalo je ponašanje nastalo kao posledica izostajanja bilo kakvog uzbuđenja tokom polnog čina (vidi nimfomanija, moja primjedba). Telesna ljubav je za pacijentkinje postajala doživljaj nabijen osećanjima i, kao takav, značajan sastavni deo života kome je potrebno prići sa dužnom pažnjom. Drugim rečima, nekadašnje bolesnice su postajale "moralne" u smislu vezanosti samo za jednog partnera, ali partnera koji ih voli i zadovoljava. Navođenje ovakvih slučajeva ne bi imalo svrhe. Činjenice igraju bevažnu ulogu tamo gdje je naučni rad okovan moralističkim shvatanjima.
Vrlo bolna su i iskustva oko razmetanja "naučnom objektivnošću". Čoveku je svijstveno da, što je čvršće uhvaćen u mrežu zavisnosti, to glasnije tvrdi da je "objektivni naučnik". Jednom prilikom, kolega psihoanalitičar mi je radi lečenja uputio ženu koja je patila od melanholije, sklonosti ka samoubistvu i akutnog straha, i izričito od men ezahtevao " da ne razorim brak". Na prvoj senasi sam saznao da je bolesnica u braku već četiri godine ali da je još uvek devica: suprug je, umesto polnog čina, od nje zahtevao da pristane na razne sekuslne nastranosti, št je ona, potpuno neupućena u stvarni polni život, podnosil ako deo "prirodnih bračnih dužnosti". Itakav brak se po ečima kolege psihoanalitičara, ora po svaku cenu očuvati! Posle tri sata razgovora, bolesnica je prekinulasenasu zbog ozbiljnog napada straha kao i zbog činjenice da joj se učinilo kako se nalaitička situacija pretvara u zavođenje. Iako svestan svega, nisam mogao ništa da učinim. Nekoliko meseci kasnije, čuo sam da je izvršila samoubistvo. Takva vrsta "naučne objektivnsti" predstavlja kamen o vratu čovečanstva koje se davi.
U mojim razmišljanima se javila nedomica oko donosa psihičke građe i postojećeg društvenog porteka. kod bolesnika je dolazilo do promena koje su uvek dvoznačne, bilo u pozitivnom bilo u neativnom smislu. Novonastale psihičke strukture sledile su zakonitosti koje nisu imale nikakvih dodirnih tačaka sa uvreženim moralnim shvatanjima i zahtevima, zakonitosti koje su za mene bila potpuna novina i o čijem postojanju ranije nisam ništa znao. Rađala se lsika sasvim različite vrste društvenosti koja zadržava najbolje principe zvaničnog morala kao što su, na primer, zabrana siovanja žena il izavođenje dece. S druge strane, niču moralni stavovi koji, iako visoko cenjeni sa društvenog stanovišta, szoje u neposrednoj suprotbosti sa ustaljenim normama. Tako se, na primer, pojavljuje stav da čednost, kao posledica pritiska ili spoljašne prinude, odnosno vernost zbog osećanja dužnosti predtsvaljau pokazatelje nedovoljno čvrtse prirode. Shvatanje da je ružno i neuputno dovesti partner u neugodnu situaciju protiv njegove ili njene volje naizgled se ne može dovesti u pitanje čak ni sa stabovišta najkrućeg morala: ipak ono jeste protivrećno shvatanju o "bračnoj dužnosti" koje uživa zaštitu zakona.
str.150. nastavlja se...
Vilhelm Rajh
Funkcija orgazma
A-Š Delo
Beograd, 1988.
str.144
Tehničke pojedinosti koje podrobnije ..
str. 145
Naučio sam kako da prevaziđem strah od bolesnikovog ponašanja i otkrio svet o kome nisam ni sanjao. S one strane neurotskih mehanizama, iza svih opasnih, grotesknih, iracionalnih podsticaja i uobrazilja, otkrio sam delić jednostavne, stvarne, dostojanstvene prirode. Otkrio sam ga u svakom bolesniku koji bi mi dozvolio da prodrem dovoljn oduboko; ta činjnica mi je ulila hrabrost. Bolesnicima samm omogućavao veću slobodu delovanja i nisam se razaočarao. Istine radi, valja reći da je bilo i opsasnih situacija. S druge strane, značajno je istaći da tokom duge i raznolike praksenisam imao ni jedan slučaj samoubistva. Pojavu samoubistava tokom psihoanalitičkog lečenja shvatio sam znatno kasnije: bolesnici se odlučuju na samoubistvo u trenutku kada njihova uznemirena seksualna energija ne uspeva da pronađe odgovarajući put ka pražnjenju. Strah od zlih koji vlada čitavim svetom ozbiljno ometa rad psihoanalitičkog terapeuta. On kao zauvek datu činjenicu preuzima stav o apsolutnoj suprostavljenosti prirode (nagona, seksualnosti) i kulture (morala, rada, dužnosti) i zaključije da je "iživljavanje podsticaja" u suprostnosti sa izlečenjem. Naučio sam i da svladam sopstveni strah od tih podsticaja. Došao sam do uverenja da podsticaji usmereni protiv društva koji ispunjavaju nesvesno predstavljau zlo i opsanost samo ukoliko je onemogućeno pražnjenje energije korz prirodnu ljubav.
Tri su osnovna patološka izlaza u slučaju onemogućenog pražnjenja: razuzdana, samorazarajuća impulsivnost (odavanje poroku, alkoholizam, zločin kao posledica osećanja krivice, psihopatska imulsiovnost, seksualna ubistva, silovanje dece itd.); karakterna neuroza uz potisnute nagone (prisilna neuroza, konverzivna histerija); i funkcionalna psihoza (šizofrenija, melanholija, manično-depresivna oboljenja); a da ne pominjemo neurotske mehanizme koji vladaju politikom, ratom, bračnim životom, obrazovanje itd, i koji za posledicu imaju široko rasprostranjeno genitalnu osujećenost.
Sa sticanjem sposobnosti potpunog genitalnog prepuštanja, celokupno boloesnikovo biće doživljava brui i korenitu promenu koju, u početku, nisam bio u stanju da shvatim. Gotovo da je nezamilivo da uporni neurostki proces dozvoljava da dođe do tako iznenadne promene: ne samo da nestaju simptomi neurostkog straha već se menja i celokupna ličnost. Nestanak simptoma se može objasniti na temelju povlačenja seksualne energije koja je simptomima služila kao hrana. S druge starne, genitalni karakter se, po svojoj prilici, ponaša po drugačijim, još uvek neotkrivenim zakonima. Pomenuću nekoiko primera.
Bolesnik spontano počinje moralne stavove okoline da oseća kao nešto tuđe i nastrano. ma kako kruto donedavno branio princip predbračne čednosti, bolesnik takav zahtev sda oseća kao smešan i nepotreban; gubi svaki dodir s njim i jednostavno ga zanemaruje.
Kada je u pitanju posao, reakcije se također vidno menjaju. Ukoliko je prethodno radio mehančki, bez unutrašnje vezanosti za posao, ukoliko je rad promatrao kao nužno zlo koje se podnosi bez mnogo roptanja, sada počinje da vodi računa o razlici između pojedinih zanimanja. Ukoliko zbog neurotskog poremećaja nije bio zaposlen, počinje da oseća snažnu potrebu za poslom u koji bi ugradio sopstveni životni interes. U takvim slučajevima, cvetaju zanimanja koja omogućavaju ličnu inicijativu i požrtvovanje. Ukoliko je, nasuprot tome, u pitanj umehanički posao,odnosno činovničko ili trgovačko zanimanje, izvesno je da će se pretvoriti u nepodnosšljiv teret. Tada se javlaju teškoće koje je veoma teško prevazići; svet, naime, nije stvoren tako da podstiče zanimanje za rad. Nastavnik koji, iako slobodouman, nije posebno kritikovao postojeći obrazovni sistem, sada će postupa prem adeci početi da snmatra nehumanim i olnim. Ukratko, stepen unošenja nagonskih sila u posao razlikujes e od slučaja do slučaja, u zavisnosti od vrste posla i društvenih uslova. naziru se dve osnovne težnje: rastuća predanost bilo kakvoj društvenoj delatnosti i oštar protest organizma protiv praznog, mehaničkog rada.
Kod ostalih slučajeva, uspostavljanje genitalnog zadovoljstva vodilo je potpunom prekidu svakog rada. Time je, naizgled, potvrđena rasprostranjena sumna da su seksualnost i rad međusobno suprostavljene pojave. Zadržimo li se podrobnije na problemu, videćemo da stvari ne stoje tako loše. Pokazalo se da s eradi o bolesnicima koji su radili vođeni prisilnim osećanjem dužnosti koje je u oštroj suprotnosti s anjihovim željama. Te želje, kojih su se odrekli, nisu uperene protiv društva; naprotiv. Čovek kome bi, na primer, po njegovom sopstvenom osećanju najviše odgovaralo da radi kao slobodni pisac zaposlen je kao sudski pisar i, stoga, prisiljen da svim snagama obuzdava unutrašnju pobunu i potiskuje zdrave podsticaje. Na taj način sam otkrio značajno pravilo da celokupan sadržaj nesvesnog nije uperen protiv društva; naprotiv, pojedina visoko vrednovana i kulturno značajna obeležja i podsticaji motaju ponekad biti potisnuti iz obzira prema materijalnom opstanku. S druge strane, brojne delatnosti usmerene protiv društva to isto društvo visoko ceni i uvažava. U vezi sa tim, vrlo j eteško lečiti studente teologije: kod njih he uvek prisutan ozbiljan sukob između seksulanosti i zanimanja kojim s ebave. Stoga sam doneo odluku da sveštena lica ne primam na lečenje.
U oblasti seksulanog također dolazi do upadljivih promena. Bolesnici koji su, do sticanja orgastičke moći, bez ustezanja odlazili prostitutkama, sada osećaju da za to više nisu sposobni. Žene koje su prethodno strpljivo podnosile život sa muškarcem koga ne vole, koje su polni čin trpele kao "bračnu dužnost", gube sposobost za takav dalji život; jednostavno, dižu ruke od svega. Šta o tome mogao da kažem? Takvo ponašanje daleko odstupa od uvreženih shvatanja kao što je stav da supruga, po prirodi stvari, mora svom suprugu da pruža seksualno uadovoljstvo sve dok brak zvanično traje; bez obzira da li ona to želi, bez obzira da li ga voli, bez obzira da li je ona uzbuđena. Okena laži u svetu u kome živimo neizmerno je dubok !
Velike neugodnosti mom zvaničnom položaju bi, na primer, pričinjavala žena koja, oslobođena neurotskih mehanizama, o dživota otvoreno zatraži zadovoljenje potrebe za ljubavlju, ne usrežući se pred normama zvaničnog morala. Nakon nekoliko stidljivih pokušaja, više s enisam usuđivao da na seminaru ili pred psihoanalitičkim društvom iznosim takve činjenice. Dočekala bi me prazna primedba da bolesnici namećem sopstvene stavove. Izložio bih se zlobnim primedbama zasnovanim na moralističkim i autroritarnim predrasudama mojih protiivnika. Beskoristan bi bio svaki moj pokušaj da neugodni utisak ublažim iznoseći činjenice koje u većoj meri odgovaraju zvaničnom moralu. Neke od bolesnica koje sam lečio, na primer, imale su običaj da, bez obzira na bračno stanje, odlaze u postelju sa svakim dostupnim muškarcem. Nakon podvrgavanja orgaznoterapiji, prestajalo je ponašanje nastalo kao posledica izostajanja bilo kakvog uzbuđenja tokom polnog čina (vidi nimfomanija, moja primjedba). Telesna ljubav je za pacijentkinje postajala doživljaj nabijen osećanjima i, kao takav, značajan sastavni deo života kome je potrebno prići sa dužnom pažnjom. Drugim rečima, nekadašnje bolesnice su postajale "moralne" u smislu vezanosti samo za jednog partnera, ali partnera koji ih voli i zadovoljava. Navođenje ovakvih slučajeva ne bi imalo svrhe. Činjenice igraju bevažnu ulogu tamo gdje je naučni rad okovan moralističkim shvatanjima.
Vrlo bolna su i iskustva oko razmetanja "naučnom objektivnošću". Čoveku je svijstveno da, što je čvršće uhvaćen u mrežu zavisnosti, to glasnije tvrdi da je "objektivni naučnik". Jednom prilikom, kolega psihoanalitičar mi je radi lečenja uputio ženu koja je patila od melanholije, sklonosti ka samoubistvu i akutnog straha, i izričito od men ezahtevao " da ne razorim brak". Na prvoj senasi sam saznao da je bolesnica u braku već četiri godine ali da je još uvek devica: suprug je, umesto polnog čina, od nje zahtevao da pristane na razne sekuslne nastranosti, št je ona, potpuno neupućena u stvarni polni život, podnosil ako deo "prirodnih bračnih dužnosti". Itakav brak se po ečima kolege psihoanalitičara, ora po svaku cenu očuvati! Posle tri sata razgovora, bolesnica je prekinulasenasu zbog ozbiljnog napada straha kao i zbog činjenice da joj se učinilo kako se nalaitička situacija pretvara u zavođenje. Iako svestan svega, nisam mogao ništa da učinim. Nekoliko meseci kasnije, čuo sam da je izvršila samoubistvo. Takva vrsta "naučne objektivnsti" predstavlja kamen o vratu čovečanstva koje se davi.
U mojim razmišljanima se javila nedomica oko donosa psihičke građe i postojećeg društvenog porteka. kod bolesnika je dolazilo do promena koje su uvek dvoznačne, bilo u pozitivnom bilo u neativnom smislu. Novonastale psihičke strukture sledile su zakonitosti koje nisu imale nikakvih dodirnih tačaka sa uvreženim moralnim shvatanjima i zahtevima, zakonitosti koje su za mene bila potpuna novina i o čijem postojanju ranije nisam ništa znao. Rađala se lsika sasvim različite vrste društvenosti koja zadržava najbolje principe zvaničnog morala kao što su, na primer, zabrana siovanja žena il izavođenje dece. S druge strane, niču moralni stavovi koji, iako visoko cenjeni sa društvenog stanovišta, szoje u neposrednoj suprotbosti sa ustaljenim normama. Tako se, na primer, pojavljuje stav da čednost, kao posledica pritiska ili spoljašne prinude, odnosno vernost zbog osećanja dužnosti predtsvaljau pokazatelje nedovoljno čvrtse prirode. Shvatanje da je ružno i neuputno dovesti partner u neugodnu situaciju protiv njegove ili njene volje naizgled se ne može dovesti u pitanje čak ni sa stabovišta najkrućeg morala: ipak ono jeste protivrećno shvatanju o "bračnoj dužnosti" koje uživa zaštitu zakona.
str.150. nastavlja se...
Nema komentara:
Objavi komentar